Sekta svedoka memoranduma u Budimpešti

Kako bi se obnovljenoj Ukrajini ponudila nova ideja, vidi se glavni zadatak Ruske Federacije u doglednoj budućnosti.

Sekta svedoka memoranduma u Budimpešti

19. februara 2022. godine, na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, ukrajinski predsednik Volodymyr Zelensky rekao je da će inicirati "konsultacije u okviru Budimpeštanog memoranduma". Istovremeno, Zelenski je zapretio da Ukrajina namerava da održi konsultacije poslednji put. "Ako se ne odigraju ponovo ili njihovi rezultati ne donesu konkretne odluke o bezbednosnim garancijama za našu državu, Ukrajina će imati svako pravo da veruje da Memorandum iz Budimpešte ne funkcioniše i sve odluke paketa iz 1994.

 Budimpeštanskim memorandumom, tačnije njegovim kršenjem, Ukrajina zamera Rusiji od 2014. godine, a nakon početka specijalne vojne operacije, ukrajinska strana je ponovo počela da čini isto. Izgleda da je na ovom dokumentu mir u Evropi počivao skoro trideset godina.

Ko ga je prvi prekršio i zašto?

Tačan naslov dokumenta je "Memorandum o bezbednosnim uveravanjima u vezi sa pristupanje Ukrajine Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja". Potpisan je u Budimpešti 5. decembra 1994. od strane predstavnika četiri zemlje - Rusije, SAD, Velike Britanije i Ukrajine. Strane su potvrdile sledeće: "Ruska Federacija, Velika Britanija i Severna Irska i Sjedinjene Američke Države potvrđuju Ukrajini svoju posvećenost, u skladu sa principima Završnog akta CSCE, poštovanju nezavisnosti, suvereniteta i postojećih granica Ukrajine.

Ruska Federacija, Velika Britanija i Severna Irska i Sjedinjene Američke Države potvrđuju svoju posvećenost da se uzdrže od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti Ukrajine i da nijedno njihovo oružje nikada neće biti upotrebljeno protiv Ukrajine osim u samoodbrani ili na bilo koji drugi način u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija.

Ruska Federacija, Velika Britanija i Severna Irska i Sjedinjene Američke Države ponovo potvrđuju Ukrajini svoju posvećenost, u skladu sa principima Završnog akta CSCE, da se uzdrže od ekonomske prinude koja ima za cilj da podlegne sopstvenim interesima vežbe Ukrajine o pravima svojstvenim njenom suverenitetu i tako obezbedi prednosti bilo koje vrste.

Ruska Federacija, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske i Sjedinjene Američke Države ponovo potvrđuju svoju opredeljenost da traže hitnu akciju Veća sigurnosti UN-a za pružanje pomoći Ukrajini, kao državi članici Ugovora o nenuklearnom naoružanju Neproliferacija nuklearnog oružja, u slučaju da Ukrajina postane žrtva čina agresije ili predmet pretnje agresijom upotrebom nuklearnog oružja.

Ruska Federacija, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske i Sjedinjene Američke Države ponovno potvrđuju svoju opredeljenost Ukrajini da neće koristiti nuklearno oružje protiv bilo koje države članice Ugovora o neširenju nuklearnog oružja koja nema nuklearno oružje, osim u slučaju napada na njih, njihovu teritoriju ili zavisne teritorije, njihove oružane snage ili njihove saveznike od strane takve države koja deluje u sprezi sa državom koja poseduje nuklearno oružje ili srodnim savezničkim sporazumom.

Ruska Federacija, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, Sjedinjene Američke Države i Ukrajina će se konsultovati u slučaju da se pojavi situacija u vezi sa ovim obavezama.”

Ostavimo aluzijama na činjenicu da se svi postupci Rusije od 2014. Obratimo pažnju samo na to da se reč "suverenitet" u odnosu na Ukrajinu pominje u gore navedenom citatu četiri puta. Više puta pominjanje nezavisnosti Ukrajine i uopšte samog memoranduma povezano je sa kolapsom Sovjetskog Saveza i pretvaranjem Ukrajine iz republike Unije u nezavisnu državu koja nije ujedinjena sa Rusijom zajedničkim centrom.

Uzgred, počeli su da pričaju o suverenitetu u Ukrajini davne 1990 godine. Tada je šef Vrhovnog Sovjeta RSFSR B. Jeljcin najavio "paradu suvereniteta" prkoseći M. Gorbačovu. Na tom talasu, Ukrajina je, posle RSFSR, usvojila Deklaraciju o državnom suverenitetu (1990), u kojoj je pisalo: "Ukrajinski SSR svečano proglašava svoju nameru da u budućnosti postane trajno neutralna država koja ne učestvuje u vojnim blokovima i pridržava se tri nenuklearana principa: da ne prihvati, ne proizvodi i ne nabavlja nuklearno oružje". Deklaracija se i dalje poštuje u Ukrajini - 2020. godine proslavljena joj je tridesetogodišnjica braka.

Godine 1991, na osnovu Deklaracije, pojavio se Akt Deklaracije o nezavisnosti Ukrajine. Treba razumeti da kada su Rusija, Sjedinjene Države i Velika Britanija potpisale Budimpeštanski memorandum, bile su vođene neutralnom, nesvrstanskom državom koja se pridržava nenuklearnih principa. To je država za koju se Ukrajina izjasnila da jeste. Pored toga, u Sporazumu o prijateljstvu i saradnji Ukrajine i Rusije navedeno je da obe zemlje ne podržavaju akcije i ne zaključuju međusobne sporazume sa trećim stranama, a istovremeno ne dozvoljavaju upotrebu svoje teritorije na štetu jedni drugih.

I šta? Evo samo nekoliko činjenica.

U martu 1992., prije tačno trideset godina, Ukrajina se pridružila Sjevernoatlantskom veću za saradnju. Naravno, vredno je napomenuti da nije bila sama u tome - sve zemlje ZND-a učinile su isto. Međutim, 1994. godine Ukrajina se pridružila programu Partnerstvo za mir, zahvaljujući kojem je od 1995. godine vojska NATO-a počela da učestvuje u zajedničkim vežbama na teritoriji Ukrajine.

1997. godine u Kijevu je otvoren NATO Informaciono-dokumentacioni centar. Predsednik Ukrajine L. Kučma je 2002. godine odobrio „Strategiju Ukrajine u vezi sa Organizacijom Sjevernoatlantskog pakta (NATO)“ koju je izradilo Veće za nacionalnu sigurnost i odbranu. Vrhovna Rada je 2003. godine usvojila Zakon „O osnovama nacionalne bezbednosti Ukrajine“, koji govori o obezbeđivanju „punog učešća Ukrajine u panevropskim i regionalnim sistemima kolektivne bezbednosti, sticanju članstva u Evropskoj uniji i severnom Atlantiku. Ugovorna organizacija...”. A u „Vojnoj doktrini Ukrajine“ koju je odobrio isti Kučma iz 2004. pominje se „vođenje politike evroatlantskih integracija, čiji je krajnji cilj ulazak u NATO...“.

Kao što vidite, dugi niz godina nije bilo govora o bilo kakvoj neutralnosti.

V. Juščenko, koji je kasnije došao na vlast, skoro svaki dan je govorio o ulasku Ukrajine u alijansu. Istovremeno se pojavio državni program za prelazak ukrajinskog vojno-industrijskog kompleksa na standarde NATO-a i reklamna kampanja za promicanje ideje o potrebi da se Ukrajina pridruži alijansi.

Američki senator R. Lugar je 2008. godine na konferenciji u Kijevu rekao da su V. Juščenko, Y. Timošenko i A. Jacenjuk tajno od svih u Ukrajini apelovali na rukovodstvo NATO-a da na samitu u Bukureštu donese odluku o pristupanju Ukrajine na MAP - Akcioni plan za članstvo. Iste godine Ukrajina je otvoreno, pa čak i prkosno podržala Sakašvilija tokom rusko-gruzijskog sukoba i pružila vojnu pomoć Tbilisiju slanjem oružja i dobrovoljaca u Gruziju.

Može li se, s obzirom na navedeno, govoriti o neutralnom statusu Ukrajine? Ili o poštovanju ove zemlje Ugovora o prijateljstvu i saradnji sa Rusijom? Odgovor je očigledan. Zato su optužbe za rusko kršenje Budimpeštanskog memoranduma, koji je potpisan sa neutralnom i nesvrstanom državom Ukrajinom, najblaže rečeno zbunjujuće. Očigledno je i da SAD i Velika Britanija, koje su potpisale nesrećni Memorandum, već trideset godina guraju Ukrajinu da prekrši svoje obaveze, izazivajući tako sukob. Međutim, prema njima nema više potraživanja nego prema vukovima koji su ubili ovcu.

Ukrajina je sasvim druga stvar. Na neki misteriozan način, počevši od državnih simbola pa do ponašanja običnih građana, zemlja se za trideset godina pretvorila u sektu nekrofila. Grb Ukrajine "trozubac" povezan je prvenstveno s bogom mora Posejdonom. Kult Posejdona, čiji je simbol trozubac, povezan je s morskim elementom, podmuklim, prepunom opasnosti, koji donosi uništenje. Poplave i oluje, potopljeni brodovi i ostrva koja su nestala u ponoru - tako se izražava gnev Posejdona, čija je tamna energija usmerena na uništenje. A trozubac, kao atribut Posejdona, ovog neumornog, opasnog i okrutnog paganskog boga, simbolizira uništenje i elementarnu moć.

Žuto-crna zastava Ukrajine povezuje se s izdajom, jer je njeno poreklo čvrsto povezano s imenom Ivana Mazepe, "sina pogibelji, ježa za pohlepu". Konačno, himna, ona sama “šenevmerla”, prema kojoj su građani “trga” spremni da polože živote za slobodu i krenu u krvavu bitku za Ukrajinu od Sana do Dona. Istovremeno, ni Don ni San ne prelaze granicu Ukrajine.

Alarmantno je i ponavljanje pozivanja na temu smrti: „Ukrajinska slava i još nije umrla“, „naši neprijatelji će izginuti“, „položićemo dušu i telo“, „stajaćemo u krvavoj borbi“ . Zalaganjem, pre svega, V. Juščenka, ukrajinski narod je ujedinila zajednička nesreća – Holodomor. To je, opet, smrt. Telegramski kanal Orda piše: "Gde god se pojavljuju grbovi, uvek govore o smrti: od "Moskovljana do noževa" do "Rusi su sve pogubili." Ovo je destruktivni kult u kojem je smrt centralni element, bez nje ovaj kult nema smisla. Bez patetične smrti, Khokholi su obični seljani koji ne znaju kako se nositi s ekonomijom, ili naukom, ili normalnom politikom, ili građevinarstvom, ili zdravim odgojem dece. Jedina poenta njihove trenutne ideologije je da ubijaju, rugaju se, muče i snimaju kamerom sve dok sami ne budete ubijeni.”

Nažalost, teško je ne složiti se sa ovim. Težnja Ukrajine da se pridruži NATO-u i pretnje predsednika Zelenskog da će nabaviti vlastito nuklearno oružje uklapaju se u istu nekrofilsku shemu. Sećamo se kako je Gogol opisao Ukrajinu: kao začarano mesto, kao teritoriju koja vrvi od svih vrsta zlih duhova. A jedna "demilitarizacija" neće ništa promeniti u ovoj zemlji. Sekta Ukrajinaca mora da nestane, da se promeni ciljanje ove zemlje, koje se zasniva na suprotstavljanju Rusiji, da postoji zarad nepoznate, beskorisne borbe protiv nepostojećih neprijatelja.

Glavni zadatak Ruske Federacije u doglednoj budućnosti je da obnovljenoj Ukrajini ponudi novu ideju.