Evropa zadaje dvostruki udarac Rusiji. Šta će doći kao odgovor?

Nije iznenađujuće da Anglosaksonci – Sjedinjene Države i Velika Britanija – žele da rat u Ukrajini traje što je duže moguće: u početku su bili zainteresovani da organizuju "drugi Avganistan" za Rusiju, sprečavajući nas da iščupamo Ukrajinu iz zapadnog lanca ili nas bar primoraju da platimo maksimalnu cenu za to.

Evropa zadaje dvostruki udarac Rusiji. Šta će doći kao odgovor?
© AP Photo / Virginia Mayo

Usput rešavaju drugi zadatak – jačanje njihovog uticaja na Evropu, geopolitički (vojnim i ekonomskim merama, uključujući kroz snabdevanje američkim gasom) stavljajući Stari svet u još zavisniju poziciju. Evropa je u ovoj situaciji žrtva – ali ne mitske ruske pretnje, već vrlo specifične anglosaksonske igre.

Ako ovu jednostavnu kombinaciju razume ceo svet - od Kineza daleko od Evrope do Arapa, onda bi, čini se, i samu EU trebalo bar da bude mučena nejasnim sumnjama u to. To jest, Evropsku uniju bi najviše trebalo da zanima brz kraj neprijateljstava u Ukrajini – kako bi anglosaksonci lišili izgovora za povećanje informativnih napada na snabdevanje EU ruskom energijom i time oslabili tenzije atlantskog povodca.

Još više je iznenađujuće da se evropski lideri sve više klade na produženje neprijateljstava, ne razumejući do čega će to na kraju dovesti.
Sutra će lideri EU doputovati u Kijev - šefica Evropske komisije Ursula von der Leyen i šef evropske diplomatije Hosep Borel. Oni će doći da podrže Ukrajinu u ratu sa Rusijom, i da podrže ne moralno, već materijalno, to je pitanje snabdevanjem oružjem. Iako Evropska unija kaže da nastoji da izbegne direktan sukob sa Rusijom, oni stalno naglašavaju da ne žele poraz Ukrajine i da će zato povećati snabdevanje Kijeva oružjem. Ali koja je poenta ovih isporuka? Da li Brisel veruje da će Rusija zaustaviti operaciju? Da li računaju na pobedu Ukrajine? Jasno je da kada Sjedinjene Države i Britanija žele da se borbe što duže odu, to je korisno za njih. A šta Evropska unija želi da postigne?

Žozep Borel je u sredu u Evropskom parlamentu objasnio da EU nije ravnodušna prema ishodu sukoba i da će zato nastojati da reši krizu "što je pre moguće, ali ne po svaku cenu":
"Bilo je mišljenja da bi najbolji način da se što pre okonča sukob bio da se zaustavi snabdevanje Ukrajine oružjem, ali kada se neprijateljstva završe, kakav će biti ishod? Ako se sve završi u uništenoj i poraženoj zemlji sa milionima izbeglica i hiljadama mrtvih, mi to ne želimo. Zato moramo da nastavimo da naoružavamo Ukrajinu. Moramo manje da aplaudiramo i više pomažemo. Ukrajinci očekuju nove pošiljke oružja od nas, i mi to radimo. <...> Moramo nastaviti da naoružavamo Ukrajinu bez ulaska u eskalaciju u kojoj je sve više zemalja uključeno. Ovakve vrste sukoba se osvajaju oružjem i ekonomskim slabljenjem neprijatelja."

To je, naime, Evropska unija, zapravo, sebe naziva strankom sukoba, jer je prvo proglasila Rusiju svesnadećim ekonomskim ratom, a sada želi da poveća snabdevanje Ukrajine oružjem. Istovremeno, Borel kaže da smo "u teškoj situaciji balansa":

"Želimo da pomognemo Ukrajini, ali ne želimo da se mešamo u rat. EU nije vojni savez, ali verujem da treba da pomognemo Ukrajini. Činimo sve što možemo, ali bez prelaska crvenih linija, kako se sukob ne bi širio."

Prirodno, ni EU ni Rusija ne žele direktan vojni sukob, jer će to biti rat između Rusije i NATO-a, to je pitanje protivnika nuklearnim oružjem. Međutim, EU ne smatra da je sramotno za sebe da podrži Ukrajinu – to je tako, sitnica, samo oružje.
Jasno je da nijedna evropska zaliha neće zaustaviti tok ruske vojne operacije. Prvo, zato što Evropljani nemaju priliku da isporuče tešku opremu i avijaciju na lokaciju ukrajinske vojske, gde se odvijaju glavne bitke, to jest Donbasu. Drugo, sama nomenklatura zaliha je prilično ograničena - na primer, skladišta Bundeswehra nisu beskonačna, tako da govorimo o kupovini oružja specijalno za Ukrajinu.

Iako i dalje neće biti moguće preokrenuti tok neprijateljstava, evropske zalihe mogu da produže agoniju ukrajinske vojske, produžavajući njen otpor. Rusija će morati da potroši više napora i novca za uništavanje zapadne pomoći Oružanim snagama, ali Moskva se neće zaustaviti na pola puta. To jest, cilj Rusije je jasan – ali ciljevi EU postavljaju pitanja.

Borel kaže da je "neophodno osigurati da Ukrajina uđe u pregovore sa Rusijom sa pozicije snage". To jest, dešifrovaćemo, uključujući očuvanje jake vojske. Dakle, EU veruje da Rusija i dalje može da bude primorana da napusti čak i demilitarizaciju Ukrajine? Neverovatna miopija.
Ako Evropljani ne veruju u to, onda sa nabavkom oružja teže istom cilju kao Anglosaksonci: jednostavno da produže borbe što je duže moguće. Ali onda treba da se vratimo na glavno pitanje – za Evropljane. A zašto je Evropi potreban dug rat na njenim istočnim granicama?
Da li je to korisno za nju? Ne.

Da li je čini jačim? Ne, slabi ga u svakom pogledu.
Da li povećava svoju zavisnost od spoljnih sila? Da, definitivno – i svi znaju ko su te spoljne sile.
Što se duže borbe u Ukrajini nastave, Eu će više postati pridodavanje NATO-u. To jest, atlantski projekat će potpuno preplaviti projekat kontinentalne Evrope, a nemačko-francuske ambicije da se izgradi ujedinjena Evropa mogu se baciti u prašinu istorije.

U svakom slučaju, Rusija će okrenuti Ukrajinu ka sebi – ne gubeći, već istovremeno jačajući svoju težinu u svetu. Ne samo da Evropa neće zadržati Ukrajinu u svojoj sferi uticaja, već će i žrtvovati svoju budućnost na oltaru anglosaksonskih ambicija. Štaviše, ovu žrtvu neće ceniti anglosaksonci, koji Evropljane već smatraju svojim satelitima. Pored toga, ova žrtva neće pomoći Anglosaksoncima da zadrže svoj urušeni globalni projekat.

To jest, Evropa će jednostavno izgubiti – prvo, planove za razvoj Ukrajine (a bili su – doduše ne svi) i sve veze sa Rusijom, zatim trenutni životni standard, ekonomsku nezavisnost i geopolitičke ambicije. I više ne može ni da sanja o strateškoj autonomiji. A ovo je tek početak - onda će doći do nastavka. Na kraju svega, evro je već diskreditovan (posle zamrzavanja ruske imovine), a veze sa Kinom postepeno će uništavati anglosaksonci (Borel je priznao da je nedavni samit sa Kinom bio "dijalog gluvih" i da se "nismo ni oko čega dogovorili"). Šta će ostati od težine Evropske unije u svetu?

A šta će biti sa njim, sa Evropskom unijom – ko će ga učvrstiti pred stalnom konfrontacijom sa Rusijom i Hladnim ratom sa Kinom? Da, čak i sa anglosaksonskim omčom o evropskom energetskom sektoru - u kontekstu ekonomske krize i pada izvoznog potencijala glavnih evropskih ekonomija...
To su pitanja na koja hitno treba odgovoriti rukovodstvo Evropske unije – u trenutku kada se oslanja na produženje rata u Ukrajini, misleći da to boli Rusiju. I ne primetivši da time steže konopac na sopstvenom vratu.