6 kompanija kontroliše 90% onoga što čitate, gledate i čujete. Evo zašto bi trebalo da brinete.

U nedavno sprovedenom istraživanju na Tviteru, skoro 90 odsto ljudi je svoje poverenje u mejnstrim medije ocenilo ili kao veoma nisko ili nisko. I da li je to neko iznenađenje?

6 kompanija kontroliše 90% onoga što čitate, gledate i čujete. Evo zašto bi trebalo da brinete.
Ilustracija

Sve veća medijska konsolidacija suzila je perspektive kojima se javnost pridodaje, vlasništvo i finansiranje tih korporacija prožeti su sukobom interesa, ključne priče se stalno sumnjivo sahranjuju, a velike tehnološke kompanije potpuno cenzurišu i demontiraju nezavisne utičnice koje pokušavaju da probiju buku. Mediji bi trebalo da funkcionišu kao provera moći — i sredstvo da nas naoružaju vitalnim informacijama za oblikovanje društva u kojem želimo da živimo. Nikad nije bila važnija industrija. I nikada nije bilo više u opasnosti. U ovoj seriji uhvatiću se u koštac sa svakim faktorom koji ugrožava sposobnost medija da služe našoj demokratiji — uz pomoć novinara, medijskih kritičara, profesora i drugih eksperata.

"Možemo imati demokratiju u ovoj zemlji, ili veliko bogatstvo koncentrisano u rukama nekolicine, ali ne možemo imati i jedno i drugo." — Sudija Vrhovnog suda Luj D. Brandeis

Jednog hrskavog novembarskog dana 2014. godine, dok sam se muvao kroz bostonski prelaz Downtown u špicu, dobio sam poziv koji će promeniti tok moje karijere: ponuđen mi je moj prvi celodnevni novinarski posao, kao tehnološki i startap reporter lokalne online prodavnice pod nazivom BostInno.

Kada se osvrnem na taj trenutak i prisetim vrtoglavog naleta uzbuđenja koje je krenulo, vidim idealističku mladu ženu koja tek treba da shvati kako medijska mašina zaista funkcioniše. Voleo bih da mogu nekako da ublažim njena očekivanja. Voleo bih da mogu da je zaštitim od razočarenja koje dolazi sa shvatanjem da ova industrija koju je izabrala nije ono što naivno misli da jeste.

Nedugo pre nego što sam angažovan, BostInno je preuzeo American City Business Journals, najveći izdavač metropolitan business newsweeklies u SAD. U mojim prvim razgovorima sa kolegama, bilo je očigledno da se još uvek prilagođavaju post-akviziciji života.

Naravno, postojale su privilegije koje su dolazile sa sticanjem – ali pritisak da se pogode uzvišeni saobraćajni ciljevi značio je da pisci sada treba da daju prioritet određenim klikbejst pričama u odnosu na druge. Štaviše, jasno se sećam fiksacije na količinu.

Od pisaca se očekivalo da izdube najmanje tri ili četiri priče dnevno u pokušaju da dopru do što šire publike, što je frustrirajuće značilo da često nismo imali vremena da pokrijemo složene teme u dubini koja je potrebna. Naše iskustvo, kako se ispostavilo, nije baš jedinstveno.

U nedavno sprovedenom istraživanju, 60 odsto novinara reklo je da je radilo za publikaciju koju je kupila veća kompanija dok su bili tamo — a 40 odsto te grupe priznalo je da je bilo svedok negativnih promena u očekivanjima svog posla ili radnog okruženja nakon preuzimanja.

Ako ispitate istoriju bezbrojnih spajanja medija i akvizicija u poslednjih nekoliko decenija, doći ćete do uznemirujućeg otkrića: lokalne, nezavisne kuće izumiru u vožnji. Rezultat? Velika većina vesti koje svarite prilagođena je da služi interesima korporacija i njihovih lidera, a ne građana.

Možda će proći bez najave, ali mediji igraju gotovo mučno istaknutu ulogu u našim svakodnevnim životima, posebno ovde u SJEDINJENIM Državama. Naime, Amerikanci provode u proseku 12 i po sati dnevno konzumirajući vesti preko televizije, interneta, novina, časopisa i radija.

Mediji oblikuju naše društvo na mnoštvo načina. Govori nam koji svetski događaji zaslužuju našu pažnju. Ima moć da utiče na ono što kupujemo. U oblikovanju naših mišljenja o svemu, od imigracije, zdravstva, obrazovanja i životne sredine do pojedinačnih političkih kandidata, to takođe može imati značajan uticaj kada su izbori u pitanju.

Studije su pokazale da izveštavanje medija ponekad ima snažan uticaj na odluke krivičnog suda, posebno za nasilna krivična dela. A uticanjem na potrošače i investitore, naš trenutni 24-časovni ciklus vesti u realnom vremenu može da utiče na našu ekonomsku klimu, pokrećući tržišne vrednosti određenih industrija i kompanija (to je poznato kao "CNN efekat").

Ali, da li ste ikada primetili da je toliko toga što čitate, vidite i čujete počelo da zvuči – pa, potpuno isto? Ne umišljaš stvari. Postoji čak i ime za ovaj fenomen: "iluzija izbora." Predstavljeno nam je ono što liči na beskrajni niz opcija gde da dobijemo naše vesti.

Ali u stvarnosti, informacije iz većine tih izvora se spuštaju sa istih nekoliko konglomerata. Iz godine u godinu, ekonomska moć postaje sve koncentrisanija u brojnim industrijama — uključujući tehnologiju, zdravstvo, bankarstvo, aviokompanije i farmaceutske proizvode.

Naime, spajanje je dostiglo rekordnih 5,8 triliona dolara u 2021. godini. Ako ste ikada uzeli Economics 101, verovatno ste svesni da su monopoli odlični za provajdere i loši za potrošače — eliminisanjem konkurencije, oni korporacijama koje kontrolišu ne daju podsticaj da se poboljšaju, inoviraju ili na neki drugi način zadovoljavaju naše potrebe, želje i očekivanja.

Pa, kako smo došli ovde? Tokom četrdesetih godina, Savezna komisija za komunikacije (FCC) usvojila je niz pravila za ograničavanje vlasništva nad više lokalnih radio stanica i televizijskih stanica, kao i više nacionalnih televizijskih mreža.

Onda je sedamdesetih godina FCC zabranio jednoj kompaniji da poseduje i novinsku i TV ili radio stanicu na istom tržištu. Međutim, tokom osamdesetih, veliki deregulatorni potezi Kongresa i FCC pod administracijom tadašnjeg predsednika Ronalda Regana povećali su broj TV stanica koje bi bilo koji entitet mogao da poseduje, što je izazvalo talas spajanja medija.

Pravi poljubac smrti lokalnim vestima dogodio se 1996. godine kada je predsednik Bil Klinton potpisao Zakon o telekomunikacijama, koji je omogućio velikim korporacijama koje već dominiraju na medijskom tržištu da dodatno prošire svoju kontrolu putem akvizicija i spajanja.

Samo tri odsto Kongresa glasalo je protiv ovog zakona, uključujući tadašnjeg člana Predstavničkog doma Bernija Sandersa. U godinama koje su sledeće, sve više malih prodajnih mesta i stanica je ili progutano od strane velikih momaka ili je propalo jer jednostavno nisu mogli da se takmiče sa njima.

Zatim, 2017. godine, FCC je preinačio propis koji je još više otvorio poplave o konsolidaciji. Taj propis sprečio je jednu kompaniju da poseduje više televizijskih stanica na pijacama koje nisu imale najmanje osam nezavisnih stanica i sprečio jednu kompaniju da poseduje i novinsku i radio stanicu ili TV i radio stanicu na istom tržištu.

Konačno, Vrhovni sud je 2021. poništio žalbenu presudu kojom se od FCC-a traži da prouči potencijalni uticaj na žensko i manjinsko vlasništvo u medijskoj industriji pre nego što olabavi ograničenja vlasništva. U to vreme, sudija Bret Kavano — koji je napisao presudu — tvrdio je da ne samo da nije bilo dokaza da bi relaksiranje ovih pravila nanelo bilo kakvu štetu, nego bi konsolidacija mogla da donese korist potrošačima.

Što se tiče posledica sve te deregulacije — dok je 50 kompanija dominiralo medijskim pejzažem 1983. Odatle se pogoršalo.

Danas samo šest konglomerata — Comcast, Disney, AT&T, Sony, Fox i Paramount Global (ranije poznat kao ViacomCBS) — kontrolišu 90% onoga što gledate, čitate ili slušate. Da to stavimo u perspektivu: to znači da oko 232 rukovodioca medija imaju moć da odluče kojima informacijama je 277 miliona Amerikanaca u stanju da pristupi. "Velika šestorka" je 2021. godine bankom prihoda iznosila ukupno više od 478 milijardi dolara prihoda. To je više od BDP-a Finske i Ukrajine zajedno.

To pitanje se proteže i na štampane medije i radio gigante: iHeartMedia poseduje 863 radio stanice širom zemlje, dok Gannet poseduje više od 100 dnevnih američkih novina i skoro 1.000 nedeljnika.

Kako se bazen koji kontroliše medije stalno smanjuje, tako se smanjuje i širina prijavljenih informacija. Otuda i zašto današnje hiljade novinskih kuća često čuči sramotno duplirani sadržaj.

Jedno od očiglednih pitanja sa ovim sveobuhvatnim regulatornim promenama je da su prošle sa malo publiciteta, što znači da građani nisu imali mnogo prilika da nisu imali priliku da nisu imali priliku da nisu mogli da se povuču. Zapravo, studija Pju Riserč iz 2003. Međutim, kada su ih pitali šta misle o relaksiji pravila za to koliko medijskih kuća korporacije mogu da poseduju, daleko više Amerikanaca je reklo da misli da će to imati negativan uticaj od pozitivnog.

Prema rečima Džefa Koena, osnivača pravednosti i tačnosti u izveštavanju (FAIR) i RootsAction-a i autora knjige "Cable News Confidential: My Misadventures in Corporate Media", Zakon o telekomunikacijama je u velikoj meri napredovao ispod radara.

"Javnost nije glasala o tome, niti je znala za to", rekao mi je on u jednom intervjuu. "Konglomeracija i smanjenje medijske raznolikosti dogodili su se zbog zakonodavstva u pozadini i donošenja pravila, van vidokruga javnosti."

Naime, kada je potrošačka grupa pokušala da kupi prostor za oglase na CNN-u kako bi kritikovala Predlog zakona o telekomunikacijama, Koen kaže da im CNN nije hteo prodati vreme. Nije sve tako iznenađujuće kada uzmete u obzir koliko su lobisti Big Media moćni: Izveštaj OpenSecrets-a pokazuje da je NCTA – Udruženje internet & televizija (koje predstavlja više od 90% američkog tržišta kablovske televizije) potrošilo više od 14 miliona dolara pokušavajući da utiče na vladinu politiku 2021. godine, dok je Comcast granatirala 13,38 miliona dolara, što ih obojicu stavlja u prvih 15

Ne samo da su Amerikanci držani uglavnom u mraku zbog ovih regulatornih poteza, već su informacije o njihovim implikacijama možda namerno sakrivene. Bivši advokat FCC Adam Candeub je 2006.

Viši rukovodioci naredili su osoblju da uništi "svaki poslednji deo" izveštaja, navodi Candeub. Ipak, druga istraživanja su od tada otkrila iste zabrinjavajuće nalaze: studija iz 2019. godine pokazala je da su stanice koje je tek stekao Sinkler povećale fokus na nacionalnu politiku za oko 25 odsto — na račun pokrivanja lokalne politike.

Danas širom zemlje postoje čitavi gradovi i gradovi bez lokalne pokrivenosti. Prema jednoj studiji iz 2018. godine, više od 2.000 američkih okruga (63,6 odsto) nema dnevne novine, dok 1.449 okruga (46 odsto) ima samo jedan. U međuvremenu, 171 okrug — ukupno 3,2 miliona stanovnika — uopšte nema nula novina.

Te oblasti su poznate kao "novinske pustinje", a studije su pokazale da imaju manje kandidata koji se kandidovali za gradonačelnika, manji odziv birača i veću korupciju u vladi. Kada građanima ostane kolosalni informativni jaz, primorani su da se okrenu društvenim mrežama kako bi dobili svoje vesti.

Jedan od medijskih giganata odgovornih za ovaj trend je Sinclair Broadcast Group, koja sada poseduje ili vodi 185 televizijskih stanica na 620 kanala na 86 američkih tržišta. U gore navedenom kompilacionom videu, spikeri papagaji iz istog scenarija o opasnostima "lažnih vesti" svi su radili za stanice u vlasništvu Sinklera.

Izražavajući zabrinutost zbog negativnih efekata konsolidacije medija u intervjuu za Democracy Now 2017!, bivši komesar FCC Majkl Kops nazvao je Sinklera "najopasnijom kompanijom za koju ljudi nikada nisu čuli" zbog ne samo obima njene kontrole već i njenog dobro poznatog ideološkog programa.

U svojoj knjizi "Novi medijski monopol", pokojni autor Ben Bagdikian tvrdi da je današnja velika šestorka nagnala više komunikacione moći nego što je ikada bila upravljana bilo kojom diktaturom u istoriji. Još gore, on napominje da bliske hijerarhije poput ovih pronalaze načine da "sarađuju" kako bi održale svoju moć.

"Oni zajedno investiraju u iste poduhvate, a čak prolaze kroz predloge koji, u stvari, pozajmljuju jedni drugima novac i razmenjuju nekretnine kada je to obostrano u korist", piše Bagdikian.

Kristofer Teri, asistent profesora medijskog prava na Univerzitetu u Minesoti, počeo je karijeru u radio industriji kao producent za Hearst i ClearChannel sredinom devedesetih — tokom vrhunca ove pomame za konsolidacijom.

"Video sam šta je to uradilo za stanice za koje sam radio, a to mi se nije svidelo", rekao mi je u jednom intervjuu.

Teri je radio za konzervativnu tok stanicu u Milvokiju kada ga je kupio ClearChannel, što je izazvalo drastično smanjenje broja zaposlenih.

"Pre konsolidacije bili smo legitiman izvor sa potpuno operativnom redakcijom", objasnio je on. "Nisam se nužno sve vreme slagao sa našom politikom, ali mi se svidelo što je fokusirana na stvari o kojima su ljudima potrebne informacije, a imala je i lokalne veze. To je bila operacija koja je doprinela javnom dobru."

Stručnjaci poput Terija i Koena će vam reći da postoje brojni razlozi zbog kojih je konsolidacija medija loša za našu demokratiju. U dokumentarnom filmu "Da li je štampa zaista slobodna?" profesor sociologije i bivši direktor projekta Cenzurisani dr Piter Filips ističe da, kao direktan rezultat smanjenja broja zaposlenih izazvanih konsolidacijom, reporteri često postaju sve zavisniji od PR ljudi za priče.

On ovo naziva oblikom strukturne cenzure — kada je veliki deo vesti unapred napisao PR profesionalac koji radi za javnu ili privatnu birokratiju, to znači da su se priče unapred okrenule da bi se zadovoljile potrebe korporacija ili vlade.

Nolan Higdon, predavač medijskih studija i istorije i autor knjige "Anatomija lažnih vesti", takođe ističe da je ta koncentracija moći značila manje provera i ravnoteže — bez pritiska koji dolazi sa konkurencijom, konglomerat verovatno neće biti doveden u pitanje zbog njihovih sumnjivih praksi.

Higdon mi je rekao:

"Kada većinu vesti kontroliše šest korporacija, a internet saobraćaj kontroliše pet ili šest kompanija koje privileguje te kompanije pod okriljem borbe protiv 'lažnih vesti', možete nekažnjeno da lažete. I još gore, zato što smo fragmentirana publika, ako me svaki dan laže Vašington Post, neću se okrenuti protiv Foksa ili čitati Vol Strit Žurnal da čujem da me lažu. Biću u svom malom informativnom balonu."

Dok te medijske korporacije nastavljaju da šire svoju moć, one ostvaruju sve veći profit — što onda znači veći politički uticaj. Ne samo da vlasnici medijskih giganata direktno doprinose novcu kampanjama, već njihove kuće kontrolišu diskurs oko sebe. I što je konglomerat veći, to lakše i efikasnije mogu da lobiraju da se ubiju propisi i usvoje zakoni koji dodatno unazade njihovu dominaciju.

Međutim, ta konsolidacija vlasti proteže se izvan samo monopola i spajanja galore — što dodatno uliva to pitanje članovima zajedničkog odbora. Sve medijske korporacije imaju upravni odbor, koji je odgovoran za donošenje odluka koje podržavaju interese zainteresovanih strana.

Kada neko sedi u odboru u više kompanija, to stvara "interlok". Pomerite se kroz upravni odbor Njujork Tajmsa, na primer, i videćete da je određeni član takođe u odboru za McDonald's i Nike i predsednik je Ariel Investmentsa. Sve do prošle godine, Diznijeva predsednica se slučajno zatekala u odboru za privatnog akcionarskog giganta Karlajl grupu.

Studija iz 2021. godine objavljena u časopisu Mass Communication & Society (MCS) otkrila je da su javno trgovane američke novinske kompanije bile povezane sa 1.276 veza sa 530 organizacija. Podaci su pokazali da je oko 36 odsto tih veza bilo sa drugim medijskim organizacijama, 20 odsto sa oglašivačima, 16 odsto sa finansijskim institucijama, 12 odsto sa tehnološkim ?rms i dva odsto sa državnim i političkim subjektima.

Tačnije, lista iz 2012. godine koju je sastavio FAIR otkrila je sledeće međusobne odnose:

  • CBS/Viacom: Amazon, Pfizer, CVS, Dell, Cardinal Health i Verizon
  • Fox/News Corp: Rothschild Investment Corporation, Phillip Morris, British Airways i New York Stock Exchange
  • ABC/Disney: Boeing, City National Bank, FedEx i HCA Healthcare
  • NBC: Anheuser-Busch, Morgan Chase & Co., Coca-Cola and Chase Manhattan
  • CNN/TimeWarner: Citigroup, American Express, Fannie Mae, Colgate-Palmolive, Hilton Hotels, PepsiCo, Sears and Pfizer
  • The New York Times Co: Johnson & Johnson, Ford, Texaco, Alcoa, Avon, Campbell Soup, Metropolitan Life and Starwood Hotels & Resorts

(A to je samo nekoliko primera otkrivenih više od 300 krosovera SAJMA.)

Neki kažu da bi bilo naivno ne posumnjati da preplitanje direkcija ne izaziva veliki sukob interesa — omogućavajući da sadržaj vesti potencijalno bude oblikovan motivima vođenim profitom. Kako je to rekao bivši glavni izvršni direktor Volt Diznija Majkl Ajzner u zloglasnom internom dopisu koji je procureo:

"Nemamo obavezu da pravimo istoriju. Nemamo obavezu da se pravimo umetnošću. Nemamo obavezu da damo izjavu. Zaraditi novac je naš jedini cilj."

Ispostavilo se da postoje dokazi koji bi ozakonili ovu zabrinutost. U studiji MCS iz 2021. godine, više od 30 odsto urednika prijavilo je da doživljava neki vid pritiska na redakciju iz njihove matične kompanije ili njenog borda direktora. A 29 odsto je reklo da zna da su se novinari "samocenzurisali" zbog takvog mešanja.

Pritisnuti urednici priznali su da su imali opušteniji pristup u izveštavanju o praksama kada su međusobno povezane osobe ili organizacije bile teme izveštavanja vesti. Oni su takođe priznali da su smanjili svoja očekivanja u pogledu ravnoteže u izveštavanju članova odbora.

Higdon je istakao da može biti posebno problematično kada se desi da članovi medijskog odbora takođe sede u upravnim odborima odbrambenih kompanija — jer takav interlok može dovesti do sve većeg insistiranja na proratnim narativima. (Od 2011. godine, pre nego što su se američke trupe povukle iz Iraka, Rejtheon se umešao sa Njujork Tajmsom, a Lokid Martin se umešao sa Vašington postom).

Nedavni snimak pres brifinga Bele kuće o sukobu Ukrajine i Rusije to savršeno ilustruje. Na snimku se vidi kako članovi medija više puta postavljaju pitanja uokvirena oko toga zašto predsednik Bajden ne pruža Ukrajini veću vojnu podršku.

Ako znate koja pitanja postavljaju, možete prilično da pogodite pod kojim uglom će njihova priča biti. I u ovom slučaju, svaki novinar je laserski fokusiran na ono što treba da se desi da bi se ovo eskaliralo u američku ratnu umešanost sa Rusijom. Presretač Rajan Grim je bukvalno jedini član medija koji pita šta SAD rade da podstaknu pregovore za mir.

Ono što sve ovo čini posebno problematičnim je nedostatak transparentnosti.

Studija MCS-a iz 2021. godine pokazala je da su međusobne veze između novina i drugih kompanija čitaocima obelodanjene samo otprilike polovinu vremena, a nikada se nisu pojavile u člancima koje su objavili određeni konglomerati, poput Ganeta i Digitalne prve.

Društvo profesionalnih novinara, zajedno sa najcenjenijim medijskim organizacijama, ima etički kodeks. To podrazumeva izbegavanje sukoba interesa kad god je to moguće i otkrivanje kada su neizbežni. Ponekad, kada pisac u početku zanemaruje da to uradi i oni budu prozvreni zbog toga, ažuriraće članak nakon objavljivanja.

Na primer, članak Biznis Insajdera iz 2016. godine u kojem se pevaju pohvale Džefa Bezosa za "revitalizaciju" Vašington posta sada uključuje važan dodatak: "Džef Bezos je investitor u Biznis Insajder preko svoje lične investicione kompanije Bezos Expeditions. Prethodna verzija ovog članka nije uspela da otkrije ovo u uredničkoj grešci." (Kad smo već kod transparentnosti — razotkrivanje: pišem za Insajder.)

Ali taj konkretan slučaj je izgleda izuzetak od pravila. Prema Higdonovim rečima, prodajna mesta u celini obično ne otkrivaju sukob interesa na način na koji se od pisaca očekuje.

"Kada čujete da je naslov kanala 'Russia Today', vrlo je jasno da ga ruska vlada finansira", objasnio je Higdon. "To ti je pravo u lice. Ali kada uključim CNN, ne znam ko finansira tu mrežu. Moram malo da kopam da bih to shvatio."

U izvještaju Columbia Journalism Review (CJR) iz 2003. godine, autor Aaron Moore izrazio je zabrinutost da bi nezavisno izveštavanje moglo biti narušeno kada je član odbora povezan s drugim poslovima koje pokrivaju njegove redakcije. Prema Higdonu, većina novinara nepokolebljivo tvrdi da niko ne govori šta da piše, a šta ne. No, znali oni to ili ne, kaže da se mnogi mogu uključiti u vid autocenzure: preskakanje određenih priča kako bi izbegli otpuštanje.

U istraživanju Pew Research-a i CJR-a iz 2000. godine na više od 300 novinara u lokalnim i nacionalnim medijima, 41% je priznalo da je ili namerno izbegavalo priče vredne vesti, „omekšavajući ton“ priča kako bi koristilo interesima njihovih novinskih organizacija, ili oboje. Polovina istraživačkih novinara izjavila je da priče vredne vesti često ili ponekad ostaju neprijavljene jer bi mogle naštetiti finansijskim interesima njihove organizacije, a 61% je izjavilo da veruje da korporativni vlasnici imaju barem priličan uticaj na odluke o tome koje će priče pokrivati.

Evo kako funkcioniše ovaj vid autocenzure. Recimo da radite za ABC, ali želite da sprovedete istražni izveštaj o radnoj praksi Kompanije Dizni — koja poseduje ABC.

"Znate da rizikujete svoj posao u ABC-u, tako da možete da ga se klonite", objasnio je Higdon. "Takođe, postoje i organizacione studije o načinima na koje oni institucionalizuju te politike. Dakle, nije da ABC kaže, 'ne možeš da izveštavaš o toj priči o Dizniju.' To je da kada jednom pokrenete priču o Dizniju ili prikupite početne intervjue, urednik kaže nešto kao, 'Da, mislimo da ta priča nije dovoljno interesantna. Radije bismo da umesto toga pokrijete ovo."

Dok je neka intervencija vlasnika medija direktna, većina je suptilna i podsvesna, smatra Bagdikijan — kao kada pisci nauče da se povinuju ideologijama svog vlasnika kako bi bili sigurni da nisu zanemareni za povišicu ili unapređenje.

"Korporacije imaju višemilionske budžete za seciranje i napade na novinske izveštaje koji im se ne dopadaju", piše Bagdikian. "Međutim, sa svakom godinom koja prođe, oni imaju još jednu moć: oni nisu neprijateljski raspoloženi samo prema nezavisnim novinarima. Oni su njihovi poslodavci."

Slučaj u tački: Fer istraga iz 1991. Drugim rečima, kako su autori naveli, kada je NBC doveo dopisnike i konsultante da pohvale učinak američkih raketa, bombardera i špijunskih satelita, oni su aplaudirali proizvodima koje je napravila korporacija smanjujući im plate.

Za vreme dok je GE bio vlasnik NBC-ja, bilo je dosta dokaza da je ta vest umanjila značaj velikih priča o svojoj matičnoj kompaniji — posebno oko GE elektrana koje bacaju opasne hemikalije u reku Hadson, i bezbednosnih pitanja u nuklearnim elektranama koje je dizajnirao GE.

U svojoj knjizi "Nepouzdani izvori: Vodič za otkrivanje pristrasnosti u informativnim medijima", Martin Li i Norton Solomon detaljno su opisali kako je GE insistirao da NBC program ukloni sve reference na GE u izveštajima o proizvodima ispod standarda. NBC se takođe, čini se, stideo da razotkrije loš ekološki rekord GE-a i zabranio je reklame koje su prenosile televizije pozivajući na bojkot GE proizvoda.

NBC je takođe misteriozno ćutao na priču o bombi da GE nije platio federalni porez 2010. Navodno, mreža je mislila da je dodavanje "OMG" i "muffin top" u Oksfordski engleski rečnik više bio vredan pažnje u to vreme.

Senator iz Vermonta Berni Sanders je rani i čest kritičar medijske konsolidacije. Poput Sandersa, Viktor Pikar — profesor medijske politike i političke ekonomije na Anenberg školi za komunikacije Univerziteta u Pensilvaniji i autor knjige "Demokratija bez novinarstva?: Suprotstavljanje Društvu dezinformacija", tvrdi da bismo, kao rezultat ove konsolidacije, mogli da propustimo ključna pitanja jer smo izloženi samo temama koje služe tim korporacijama pod kontrolom.

Pickard mi je rekao u jednom intervjuu:

"Postoji niz važnih pitanja kojima se pridaje premalo pažnje u našim glavnim informativnim medijima. Često to nije direktna posledica korporativne cenzure, nego onoga što bi se moglo nazvati 'tržišna cenzura'. Ova pitanja ne privlače oči koje oglašivači žude ili ostvaruju prihode koje vlasnici i investitori privileguje pre svega. Shodno tome, pitanja kao što su klimatske promene, masovno zatvaranje i druge strukturne nejednakosti ne dobijaju ni približno toliko pokrića kao, recimo, najnoviji skandal poznatih ličnosti."

Koen dodaje da za svu diskusiju o sistemskom rasizmu postoji vrlo malo istraživanja ili analiza stvarnog sistema koji podstiče eksploataciju — posebno kada bi prst krivice mogao da ukaže na moćne korporativne sile.

Koen je rekao:

"Zato je izveštavanje o rasnoj nepravdi tako često žrtva, bez žrtava. Nimalo iznenađujuće, viktimizeri su često moćni sponzori vesti — banke, velike farmaceutske i zdravstvene i naftne i gasne korporacije. Da se Sanders dva puta nije kandidovao za predsednika, koliko često mislite da bi klasna nejednakost bila u vestima?

Koen dosudi disku o sistemomu koučsiju imao vrlo malo toga ili analizag sistema koji se podleže — pod kada bi prst mogao da bude mogao da bude unemirajte.

Koen je rekao:

"Zato je sišinj o rasnoj nepravdi tako da je žrtvana, bez žrtava. vanje nisu, viktimizeri su ako je mogao da bude diskotiиni trag — banke, velike smajli i zdravstvene i naftne i gasne korporacije. Da se Sanders dva puta nije mogao za toga, koliko ima mesto da klase bio u danas?

Ako nijedna od ovih priča ne zazvoni, možda je vreme da se zapitate zašto korporativni mediji nisu ocenili da su vredni izveštavanja. Mejnstrim utičnice će često navoditi vremenska ograničenja kao izgovor zašto ne uspevaju da se uhvate u koštac sa ključnim pričama.

Ali, da li je moguće da je njihovo ćutanje po dizajnu? Na kraju sve, 2021. godine, očigledno su imali dovoljno vremena da izvesti o istrazi ubistva za putoputičnog blogera, ogovaranja o Melaniji Tramp i bez maski Rudija Đulijanija koji napušta novogodišnju žurku. (I nemoj da počnem o dodeli Oskara #SlapGate.)

Senator Sanders je 2017. godine napisao da što je pitanje važnije za mase radničke klase, to je manje interesantno korporativnim medijima. Ali ako ne vršimo pritisak na pravni sistem, kako uopšte može da ispuni svoj potencijal za pozitivne promene?